Katarina Maksimovic

Priznajem, očekivala sam fabriku. Velike mašine. Mnogo buke. Možda i pomalo dosadnu priču o proizvodnji. Umesto toga, nekoliko minuta kasnije stajala sam među pipetama, epruvetama i bočicama u kojima nastaju formule za proizvode koje hiljade žena svakog jutra nanose na lice. Ovo je mesto gde nauka i priroda već više od jednog veka vode isti razgovorFoto:Mitar Mitrović / Ringier Dok navlačim beli mantil i zaštitnu kapu, neko mi pruža malu posudicu kreme koja još nije stigla na tržište.

Greška. Ne pitanje. Tajming. Jer ne postoji grupa ljudi koja će ozbiljnu temu brže pretvoriti u stand-up nastup od društva koje je upravo naručilo drugo vino. Za manje od minut stigli smo od menstrualnih bolova do državnog budžeta, produktivnosti, slobodnih dana i opšteg stanja nacije. Priznajem, ni meni vest nije zvučala sasvim logično kada sam je prvi put pročitala. Možda zato što sam odrasla uz generaciju žena koja je sve rešavala istom metodom: stisneš zube i nastaviš dalje.

Dok je Beograd spavao, red ispred Hrama Svetog Save nije nestajao. Rastao je. Neko je stigao pred ponoć. Neko u dva ujutru. Neko je poneo stolicu na rasklapanje, neko termos sa kafom, a neko samo brojanicu i flašicu vode. Među njima su bile mlade devojke, majke sa odraslom decom, bake, bračni parovi, studenti, ljudi koji redovno odlaze u crkvu, ali i oni za koje nikada ne biste rekli da će provesti pola dana čekajući da se poklone jednoj svetinji.